STEPENICE
LJUBAVI

Šta je to seksualnost i kada ljudi postaju seksualna bića? Zašto se zaljubljujemo i kakva je razlika između zaljubljenost i i ljubavi? Kako se u svemu tome snalaze momci, a kako devojke? I najvažnije od svega – kada je pravo vreme za ljubav?

LJUDSKA SEKSUALNOST

Seksualnost je snažna unutrašnja sila koja u čoveku postoji od samog rođenja.

Celog svog života čovek je seksualno biće sposobno da voli. Od ranog detinjstva ljudsko biće doživljava različite oblike ljubavi, a ova osećanja u detinjstvu mogu biti veoma snažna.

Interesovanje za telo, njegove funkcije, za razlike između devojčica i dečaka, za to kako se rađaju bebe – javlja se kod sasvim male dece. Ponašanje i poruke roditelja u ovom periodu imaju veliki uticaj na to kakva će osećanja i stavove usvojiti deca.

U školskom dobu se zanimanje za seksualnost ispoljava kroz radoznalost prema suprotnom polu, kroz igre i zadirkivanje, te istraživanje na teme vezane za seksualnost.

Prelazak iz detinjstva u odraslo doba je dugotrajan i složen proces tokom kog se dešavaju brojne promene u telu i psihi mlade osobe.

Adolescencija (od 10. do 20. godine) je period sazrevanja, saznavanja, istraživanja, uspostavljanja novih odnosa sa okolinom, stvaranja i potvrde sopstvenog identiteta. Važno je da mladi ljudi razumeju sopstveno telo i način na koji ono funkcioniše. Važno je da steknu i prihvate pozitivan stav prema sopstvenoj seksualnosti, što im može pomoći da sebe vide u pozitivnom svetlu i da poštuju sebe kao seksualno biće. Ovo poštovanje je osnova za buduće iskreno i odgovorno ponašanje u ličnim vezama.

Ljudska seksualnost ima više dimenzija i obuhvata:

  • znanja
  • uverenja i stavove
  • vrednosti i ponašanje
  • identitet
  • orijentaciju
  • društvene uloge
  • misli i osećanja
  • lične veze
  • i drugo

Seksualnost se ne odnosi samo na seksualno ponašanje, već na ukupnost naših fizičkih, psihičkih i duhovnih reagovanja, misli i osećanja.

Postoje tri osnovne dimenzije ljudske seksualnosti:

  • biološka
  • psihološka i
  • socio-kulturna, koje se međusobno preplići i deluju interaktivno.

Na primer, osećanja seksualne privlačnosti se javljaju kao biološka funkcija na koju mogu da utiču psihološki faktori kao, na primer, manjak samopouzdanja ili loše mišljenje o sebi. Okruženje nam diktira ideale lepote i privlačnosti, kao i norme ponašanja; važan uticaj imaju roditelji i porodica, religija, vrednosti u zajednici, vršnjačka grupa i drugi.

ZALJUBLJENOST I LJUBAV

 

Ljubav je prijatno osećanje koje čovek oseća prema drugom ljudskom biću. Voleti i biti voljen jedna je od najosnovnijih ljudskih potreba. Ljudi žele ljubav i o njoj najintenzivnije maštaju u mladosti, i to podjednako i mladići i devojke. Predstave o ljubavi, voljenoj osobi, polnom životu i vezama formiraju se na osnovu iskustava iz detinjstva, iz pročitanog i/ili viđenog kod drugih ljudi, iz onog što vidimo na televiziji, u filmovima… Nova životna iskustva tu sliku iznova menjaju i dopunjavaju.

Ljubav i zaljubljenost su dva bitno različita osećanja. Zaljubljivanje “na prvi pogled” je zaljubljivanje u sopstvenu predstavu o idealnom partneru iz mašte. Zbog toga mnogi zaljubljeni imaju utisak da dobro poznaju osobu u koju su se zaljubili, iako je vide prvi put u životu. Naime, zaljubljeni ne vide drugu osobu onakvu kakva jeste, nego kakvu je oni zamišljaju. Zbog toga odnos zaljubljenosti nije realan i istinit, već je priviđenje, kopija realnosti. Zaljubljeni ne voli stvarnu osobu, nego svoju iskrivljenu, idealizovanu, nepotpunu sliku o njoj. U životu zbog toga ubrzo nastanu problemi.

Intenzivnost osećaja „ljubavi“ u zaljubljenosti je najveća, jer se čoveku čini da je osoba koja je predmet njegove ljubavi najbolja i najvažnija. Ono što čovek traži potpuno se slaže sa onim što je našao. Zbog toga se zaljubljenost često doživljava kao strast koja može biti jača od osećanja ljubavi. Zaljubljeni čovek se zapravo ne bavi drugom osobom, nego svojim snovima o njoj, pa sanjari i živi u oblacima. Zaljubljenost traje onoliko dugo koliko se ta predstava (projekcija) slaže sa stvarnom osobom. Vremenom se pokažu stvarne karakteristike te osobe i nova slika počinje da odstupa od željenih očekivanja. Zaljubljeni postaje razočaran i „odljubljuje“ se. Ako se realne karakteristike razlikuju od onih koje očekujemo, ali nam se i one sviđaju, u tom slučaju zaljubljenost može preći u ljubav.

Zaljubljivanje je normalan razvojni proces. Kroz zaljubljivanje i odljubljivanje polako oblikujemo realnu predstavu o partneru kakvog želimo i dosežemo duhovnu zrelost.

Namera ljubavi je da se čovek poveže sa voljenom osobom, da sa njom komunicira i da zajedno nešto ostvaruju. Važno je da je ta osoba za čoveka veoma bitna, da ima veliku vrednost. To znači da o njoj mnogo razmišlja, da je ceni, poštuje i čini takve stvari za koje veruje da će tu osobu razveseliti i pružiti joj podršku. Nudi joj mnogo svog vremena i pažnje. Kad je ljubav obostrana, veoma je važna.

Ljubav podrazumeva uključivanje druge osobe u sopstveni intimni svet, u kom se čovek dobro oseća i u kome može biti onakav kakav uistinu i jeste, sa svim dobrim i lošim osobinama. Uključivanje druge osobe u intimni svet znači da joj duboko veruje i da je poštuje. Ali tu stvari mogu biti složene i promenjive. Ako se voljena osoba ponaša u skladu sa našim očekivanjima, poverenje se povećava; ako ne, onda se poverenje smanjuje i voljena osoba se odmiče prema ivici intimnog sveta. Poseban deo čovekovog intimnog sveta je seksualnost. Ukoliko je ona povezana sa ljubavlju, donosi najveće zadovoljstvo i sreću. Zato u taj deo intimnog sveta uključujemo tek poneke, baš posebne osobe.

Strah da ćemo voljenu osobu izgubiti,  da će prestati da nam uzvraća ljubav,  sastavni je deo odnosa ljubavi. Ljubomora je posebna vrsta straha od gubitka ljubavi: to je strah da će voljena osoba zavoleti drugu osobu. Ljubomora ima svoje prirodno mesto u kompleksnom odnosu ljubavi.

Kad volimo, ponašamo se u skladu sa svojom predstavom o ljubavi. Tad pretpostavljamo da će voljena osoba te  znakove prepoznati kao znakove ljubavi. Ali nije uvek tako! Ako se ti znakovi poklapaju sa njenom predstavom o iskazivanju ljubavi, tad će ih prepoznati kao iskaz ljubavi. Međutim, ako ima drugačije poglede na tu stvar, onda ih neće moći prepoznati ili će možda misliti da tu nema ljubavi. Važno je pravilo da ljudi daju drugima ono što bi voleli da drugi daju njima. Kod ljubavi to znači da često pokazujemo one znakove ljubavi koje bismo želeli da dobijemo.

KAD JE PRAVO VREME ZA…?

Pubertet ne donosi samo fizičke promene, sticanje “sekundarnih polnih karakteristika” i polne zrelosti; to je takođe period intenzivnog mentalnog i emotivnog sazrevanja. U tom procesu mlada osoba doživljava snažna osećanja privlačnosti, dopadanja, ljubavi i potrebe za drugim.

Ova se osećanja, kroz nekoliko faza nazvanih stepenice ljubavi, vremenom ”uvežbavaju”, a mlada osoba u tom procesu postaje sve zrelija i vremenom sposobnija da prelazi na sledeći, viši nivo. Istovremeno sa “penjanjem” ovim stepenicama, događa se emotivni razvoj i mentalno sazrevanje.

1. Najpre se javljaju prve simpatije. Na prvom nivou mlada osoba oseća zaljubljenost, zanesenost i privlačnost prema, na primer, poznatoj glumici, rok zvezdi, liku iz filma ili vršnjaku.

Međutim, ne postoji potreba da objekat te ljubavi zaista i bude tu – zaljubljenost se oseća na distanci, a predmet te zaljubljenosti čak ne mora ni da postoji u stvarnom životu. Na ovaj način se burna i zbunjujuća osećanja zaljubljenosti, sreće, ali i razočarenja, frustracije i patnje, isprobavaju i uvežbavaju.

2. Kako vreme prolazi, mlada osoba stiče zrelost da pređe na sledeći nivo – zabavljanje i flertovanje. Ovaj put je zaljubljenost usmerena na stvarnu osobu sa kojom se provodi mnogo vremena.

Sa voljenom osobom se razgovara, šeta, razmenjuju se nežnosti. Osim držanja za ruke, nema potrebe za drugim telesnim kontaktima. U ovoj fazi sasvim je dovoljno samo provoditi vreme sa nekim.

3. Na sledećem nivou se razmenjuju telesni kontakti i nežnosti (poljupci, zagrljaji i slično), ali bez seksualnog odnosa. Naziva se i ‘petting’ (maženje) faza, jer se u njoj istražuje sopstveno i telo voljene osobe na intiman način, ali i dalje ne postoji spremnost i potreba da se ima polni odnos.

4. Na četvrtom nivou ove razvojne lestvice stiče se zrelost da se stupi u seksualne odnose sa voljenom osobom. Često se postavlja pitanje kada je “pravo vreme” i kada bi trebalo da se stupi u seksualne odnose?

To zavisi od svake osobe posebno, jer svako se na drugačiji način, sopstvenim tempom penje ovim “stepenicama”.

Pravo vreme je ono kada se mladić ili devojka osete zrelim i spremnim za to. Važno je napomenuti da, iako seksualnost mladih sama po sebi nije problem, ona je povezana sa rizicima kao što su prerano stupanje u seksualne odnose, nasilje, neželjena trudnoća, polno prenosive infekcije…

Zato je važno da se seksualnost mladih nečim ”veže”, a to ‘sidro’ je – osećanje ljubavi. Drugim rečima, “pravo vreme” da se stupi u seksualne odnose nastupa onda kada postoji velika ljubav, poverenje, obostrana želja i spremnost, kao i pripremljenost da se to uradi.

5. Postoji i peti nivo, na kojem je postignuta emotivna i mentalna zrelost da se oseća duboka privrženost i predavanje drugoj osobi. Sa odrastanjem i zrelošću mladi ljudi postaju sposobni za duboko osećanje ljubavi i dugoročnu posvećenost voljenoj osobi.

SAMOPOŠTOVANJE

Izgradnja samopoštovanja je osnovni preduslov za donošenje ispravnih odluka u vezi sa seksualnošću.

Gradi se tako što mlada osoba stiče samopouzdanje kroz donošenje sopstvenih odluka. Sopstvene odluke – o životu, o seksualnosti, rodnim ulogama i drugom – trebalo bi da budu dobro promošljenje, zasnovane na znanju i odgovorne.

Nedostatak samopoštovanja je često skriveni psihološki problem koji za rezultat ima samodestruktivno ponašanje.

Samopoštovanje mladih ljudi je često na ispitu kada se postave pitanja poput: ‘Da li se nekom mogu dopasti, da li sam nekom privlačan / privlačna? Da li sam sposoban? Da li sam prihvaćen?

Predrasude i pogrešna uverenja uglavnom su vezana za očekivanja da muškarac mora da bude uvek zainteresovan za seks i da ima što više devojaka. Manjak samopoštovanja potiče iz straha da su ‘svi drugi’ već imali seksualne odnose, da su svi drugi imali puno partnera/partnerki… Glavna briga koja stoji iza ovoga je pitanje – Hoću li biti prihvaćen? Šta sa mnom nije u redu?

Kada se mladi ponašaju kao da sve mogu i sve smeju, to je znak manjka samopoštovanja. Osećanje svemoćnosti i lažnog samopouzdanja često je povezano i sa manjkom poštovanja prema drugim ljudima. Isprazno hvalisanje o seksualnim podvizima je takođe proizvod nedostatka samopouzdanja.

Zato je važno da se mladima pošalje poruka da su sasvim normalni i da su u redu, da drugi svoja seksualna iskustva često preuveličavaju, da reći ‘ne’ i pored pritiska vršnjačke grupe može samo da poveća samopoštovanje, i da se prema drugim ljudima treba odnostiti sa poštovanjem.

REPRODUKCIJA, LJUBAV, ZADOVOLJSTVO, IDENTITET*

Seksualni odnos, u svojim pozitivnim aspektima, može da bude način za stvaranje potomstva, izraz ljubavi, način za doživljavanje zadovoljstva ili izraz identiteta (ali ne obavezno i sve od navedenog).

Reprodukcija: Seksualni nagon se razvio tokom evolucije kako bi se osiguralo produženje vrste. Želja za stvaranjem potomstva može dati posebno značenje seksualnosti, kao poseban izraz bliskosti koji je društveno prihvatljiv. U prošlim vremenima zapadno društvo je gledalo na reprodukciju kao na faktor sankcionisanja seksualne aktivnosti, koja se sama po sebi smatrala neizbežnim teretom. Danas se seksualnost ne posmatra samo u kontekstu reprodukcije.

Ljubav: Seksualni odnos između dvoje ljudi koji se vole može pružiti potvrdu duboke ljubavi. U seksualnom obrazovanju se ističe da seksualni čin treba da bude zasnovan na dubokoj ličnoj posvećenosti nekome, što je oblik zaštite od seksualnog iskorišćavanja. Kritičari smatraju da je etiketa ‘neophodnost ljubavi’ prikačena uz seksualnost kako bi mladi ljudi prilazili seksualnosti sa ‘pravim’ osećanjem.

Zadovoljstvo: Seksualna aktivnost koja isključuje reprodukciju i umesto nje se fokusira na osećanje zadovoljstva može imati dodatno značenje, koje na određeni način podrazumeva i reciprocitet. Zadovoljstvo koje proističe iz seksualnog čina potvrđuje identitet i samovrednovanje i muškaraca i žena.

Identitet: Seksualna aktivnost u širem smislu može se smatrati izrazom stvaranja identiteta, koji ulazi u svoju najintenzivniju fazu tokom adolescentskih godina. Stvaranje identiteta podrazumeva sposobnost da se kaže ‘da’ ili ‘ne’, da se postave granice, da se usudi na nešto novo. Isprobavaju se vlastiti integritet, samopoštovanje, sposobnost da se poistoveti sa iskustvima drugih. Pitanja identiteta i samopoštovanja adolescentima često su važnija nego seksualni čin i seksualno zadovoljstvo. Iskustva – ili izbegavanje iskustva – da se napravi budala od sebe, da se osramoti, da se pokaže nesposobnost pred drugima, da se oseti strah od podsmevanja – sve to za mladu osobu može da bude mnogo važnije od bilo koje racionalne odluke u vezi sa sopstvenom seksualnošću. Sposobnost osobe da se zaštiti usko je vezana za pozitivan stav prema seksualnosti i samom sebi. Sposobnost da se seksualnost doživi na pozitivan način zasnovana je na samopoštovanju.

(*Tekst preuzet iz publikacije: ‘Love! You can really feel it, you know!”, Erik Centerwall)

SEKSUALNOST I RODNA PITANJA

Rodne uloge se odnose na to da društvo ima izvesna očekivanja od nas kao od pripadnika muškog ili ženskog pola.

Tako se od muškaraca stereotipno očekuje da budu snažni, aktivni, samouvereni, prodorni, ponekad agresivni, sposobni, ‘svemoćni’, da imaju više veza sa devojkama, da budu veoma zainteresovani za suprotni pol, itd. Od devojaka se očekuje da budu ‘pristojne’, nežne, uredne, da se ne upuštaju u veze i naročito da ih nemaju mnogo, da budu romantične, pasivne, stidljive…

Pojam ‘pol‘ se odnosi na biološke razlike između žena i muškaraca. Ove su razlike prisutne već na rođenju, nepromenjive su tokom života i ne menjaju se sa vremenom i u različitim kulturama.

Pojam ‘rod‘, međutim, predstavlja socijalni konstrukt (koji su izmislili ljudi, a koja nije “prirodno data”) i kroz muški i ženski rod se definišu razlike između polova, odnosno socijalne razlike između žena i muškaraca. Za razliku od pola, rodne uloge se mogu menjati i menjaju se tokom vremena i u različitim kulturama. Rodne uloge određuju brojni faktori – ideološki, istorijski, kulturni, religijski, etnički i ekonomski – i mogu se menjati pod političkim, ekonomskim i kulturnim uticajem.

Rodna pitanja (‘Gender Issues’) označavaju bilo koji aspekt života žena i muškaraca i rodnih odnosa koji imaju uticaj na život i razvoj.

POL

  • biološke razlike između žena i muškaraca
  • razlike su fiksne i nepromenjive
  • razlike se ne menjaju tokom vremena i u različitim kulturama

ROD

  • društveni odnosi između žena i muškaraca
  • razlike mogu biti promenjive
  • uloge se menjaju tokom vremena i u različitim kulturama

U našem svetu se čini da je sve podeljeno na ‘muško’ i ‘žensko’: odeća, hrana, piće, boje, zanimanja… U skladu sa ovom podelom, deli se i moć u društvu. Svi se uglavnom slažemo sa ovom ‘strukturom’ i prihvatamo je, a socijalne razlike smatramo ‘prirodnim’ i nepromenjivim. Ali ne treba zaboraviti da:

Rodna podeljenost stavlja ljude (i žene i muškarce) u rizik.

Rodna podeljenost ne pruža svima iste mogućnosti.

Rodna podeljenost je povezana sa nasiljem.

Rodne razlike znače ponekad razliku između života i smrti. U mnogim zemljama sveta devojčice imaju manje šanse da budu rođene i da prežive u ranom detinjstvu, samo zato što su ženskog pola. Razlog je u tome što su se dečacima ‘dodeljuje’ veća socijalna vrednost, a devojčice su izložene raznim oblicima diskriminacije.

Svake godine u svetu umre pola miliona žena zbog razloga koji su u vezi sa trudnoćom i rađanjem. Tome treba dodati i 200 hiljada smrti godišnje zbog nebezbednog abortusa, najviše u zemljama u kojima je abortus zabranjen zakonom.

Važno je da mladi ljudi budu svesni rodne podeljenosti koje društvo nameće, kako bi prepoznali situacije u kojima ih rodne razlike stavljaju u rizik. Na primer, od mladića se očekuje da budu veoma zainteresovani za suprotni pol, da preuzimaju inicijativu, da rano (ranije nego devojke) stupe u seksualne odnose i da imaju što više partnerki. Od devojaka i žena se očekuje da na sebe preuzmu odgovornost u vezi sa trudnoćom i kontracepcijom, kao i da snose zdravstvene, ekonomske, socijalne i druge posledice ukoliko ostanu u drugom stanju.

Sva ova očekivanja nameće društvo, vršnjačka grupa, odrasli… Pritisak  najčešće vodi tome da mladići preuzimaju stereotipno ponašanje odraslih muškaraca, i često sebe i svoje partnerke dovode u veliki rizik od neželjene trudnoće, polno prenosivih infekcija, seksualnog nasilja i zlostavljanja. Pritisak društva dovodi do toga da devojke koje ostanu u drugom stanju društvo (škola, porodica i šire) odbacuje i osuđuje, odjednom nalazeći da je njihovo ponašanje ‘nemoralno’ i ‘suviše slobodno’.  Pročitajte priče o iskustvima mladih ljudi i razmislite u kojoj meri ih je upravo rodna podeljenost i pritisak društva dovela u rizičnu situaciju i ‘gurnula’ u problem.

Jedna od rodno uslovljenih razlika koja se pravi između devojaka i mladića je i stav da se o reproduktivnim pitanjima informišu i edukuju samo devojke: ako devojke saznaju kako dolazi do trudnoće i kako se prenose polno prenosive infekcije, onda će znati i kako da se zaštite od toga. Na ovaj način se na njih prenosi celokupna odgovornost za seksualno ponašanje, kako njihovo tako i ponašanje suprotnog pola.

SEKSUALNOST I OSOBE S INVALIDITETOM*

Seksualnost je sastavni deo života svih osoba, pa tako i osoba sa invaliditetom. Međutim, brojne su predrasude i pogrešna uverenja kada je u pitanju seksualnost osoba sa invaliditetom. Mladi sa invaliditetom treba da budu ravnopravno uključeni u edukaciju o seksualnom i reproduktivnom zdravlju i pravima, a njihova seksualnost prihvaćena kao i kod svake druge osobe.

Uobičajeno shvatanje seksualnosti često je povezano sa izgledom i privlačnošću nečijeg tela. Stari Grci su idealizovali savršeno telo. Antička tradicija je težila idealu tela koje je mišićavo i uspravno.

Danas lepo telo oličava erotičnost, želju i moć. Oni koji su drugačiji često izazivaju podozrenje i podsmeh. Telo osobe koja ima nedostatak ili invaliditet ne uklapa se u društveno prihvaćeni estetski obrazac.

Društvo odbija činjenicu da osobe sa invaliditetom mogu voleti svoje telo i uživati u njemu. Osobe sa invaliditetom uče da njihovo telo nije poželjno, da ne vole svoje telo, da se stide što su drugačiji. Postoje skrivene norme i verovanja o tome kome je ‘dopušteno’ da bude seksi. Osobama sa invaliditetom to nije ‘dopušteno’.

Deca sa invaliditetom se ‘zaštićuju’ od patnji i razočaranja tako što se obeshrabruju njihove romantične veze i ignoriše buđenje ili postojanje njihovog seksualnog nagona. Ako ih društvo odbacuje zbog invaliditeta, nije čudno što osobe sa invaliditetom prave istu grešku u odnosu na sebe, jer su usvojili aseksualnu predstavu o sebi koju im je društvo nametnulo.

Osobe sa invaliditetom su ljudska bića kao i sva druga. One imaju ljudske potrebe, uključujući i seksualne, kao i svi drugi.

(*Tekst preuzet iz lifleta ‘Invalidnost i seksualnost’ Udruženja distrofičara Moravičkog okruga Čačak)

NSHC - Novosadski humanitarni centar

www.nshc.org.rs

Pozovite nas

Gde smo

Arse Teodorovića 3

21000 Novi Sad

Pišite nam

8 + 3 =