SEKSUALNO
OBRAZOVANJE
Zašto je važno seksualno obrazovanje mladih i koji su njegovi ciljevi? Koji argumenti govore u prilog uvođenju seksualnog obrazovanja, a koji protiv? Kakvu ulogu imaju nastavnici, šta je zadatak roditelja i koliki je značaj vršnjačke grupe? Kako se promoviše reproduktivno zdravlje i čime se utiče na promenu ponašanja?
SEKSUALNO OBRAZOVANJE
Mladi imaju pravo na informacije i sveobuhvatno obrazovanje o seksualnom i reproduktivnom zdravlju i pravima. Znanje je moć: što više mladi ljudi znaju, to više kontrole imaju nad svojim životom; što manje znaju, to više kontrole imaju drugi ljudi koji tu okolnost mogu i da zloupotrebe.
Od ranog detinjstva deca se zanimaju za razlike između devojčica i dečaka, i za to kako su došla na svet. Na njihova pitanja treba dati iskrene odgovore prilagođene uzrastu i sposobnosti da razumeju o čemu govorimo. Mala deca ne doživljavaju ove teme kao nešto čega bi trebalo da se stide. Ako u ranom dobu dobiju jasne i otvorene odgovore na svoja pitanja, to će doprineti tome da kasnije u životu imaju prirodan, opušten i odgovoran odnos prema seksualnom životu. Ako deca osete da odrasli o ovome ne mogu ili ne žele da razgovaraju, razumeće da je seksualnost nešto ružno i sramotno. Povrh svega, razumeće da im je zabranjeno da postavljaju pitanja o onome što ne znaju, pa će informacije tražiti na drugom mestu – sa interneta, od vršnjaka, iz medija i slično. U tom slučaju, velike su šanse da dobiju netačne i nepotpune informacije i steknu pogrešne predstave o ovim temama.
Adolescenti i mladi ljudi se, u većini slučajeva, dugi niz godina nalaze u riziku od neželjene trudnoće i polno prenosivih infekcija. U našem društvu uglavnom postoji slaganje o tome da je edukacija o ovim temama važna i potrebna. U našem obrazovnom sistemu nema posebnog predmeta koji bi se time bavio, već se sadržaji vezani za reproduktivno zdravlje obrađuju u okviru nastave iz biologije, fizičkog i građanskog vaspitanja. Edukacija se uglavnom bavi o reproduktivnom anatomijom i funkcijom čoveka, ali su izostavljene druge teme koje se tiču, na primer, kontracepcije, polno prenosivih infekcija, seksualnog zlostavljanja, rodnih pitanja.
Na seksualnost mladih se uglavnom gleda kao na problem. Međutim, iako jeste povezana sa potencijalnim problemima, na seksualnost mladih bi trebalo gledati kao na resurs. Mladi mogu da kažu ‘ne’ (i zaštite se od raznih rizika) samo ukoliko prethodno imaju dozvolu da osećaju ono što osećaju i donose sopstvene odluke. Jedan od ciljeva seksualnog obrazovanja je podrška mladim ljudima da, u godinama odrastanja i sazrevanja, izgrade sopstveni sistem vrednosti i samopoštovanja koji će im omogućiti da donose odgovorne odluke i da se odgovorno ponašaju.
Krajnji cilj seksualne edukacije jeste da spreči prerano i nezaštićeno stupanje u seksualne odnose, brojne neželjene posledice neznanja i predrasuda, različite forme seksualnog iskorišćavanja, zlostavljanja i nasilja, te da doprinese razvoju tolerantnih, na poštovanju zasnovanih i kvalitetnih odnosa među polovima i među ljudima uopšte.
ARGUMENTI ‘ZA’ I ‘PROTIV’
Brojni su razlozi zbog kojih se ljudi opredeljuju za ili protiv seksualne edukacije, ili još specifičnije, za ili protiv obrađivanja određenih tema iz ove oblasti.
Neki od argumenata protiv tiču se stavova kako deca i mladi ne treba da uče o ovim temama, jer je mesto seksualnosti u bračnoj zajednici a ne u školi. Smatra se kako deca još uvek nisu seksualna bića i zato im ne treba ovakva edukacija, a seksualnost je osetljiva tema i ne treba je obrađivati u školama. Izreka ‘Ne diraj lava dok spava’ najbolje opisuje stav nekih roditelja i odraslih, koji se plaše da razgovor sa decom o seksualnosti može prerano da probudi njihovo interesovanje za temu, što može voditi ranom stupanju u seksualne odnose i promiskuitetu. Postoji strah da učenici mogu protumačiti seksualnu edukaciju kao dozvolu i ohrabrenje da rano stupe u seksualne odnose. Takođe se javlja strah da podučavanje o kontraceptivnim sredstvima olakšava mladima da imaju polne odnose bez straha od trudnoće, pa im je zato teže da odole iskušenju.
Sa druge strane, u korist seksualne edukacije govori činjenica da sva deca imaju pitanja o razlikama između dečaka i devojčica. Mala deca se ne stide da postave pitanja kako nastaju bebe i kako dolaze na svet. Roditelji su prvi izvor informacija o ovim temama, ali im ponekad nedostaje znanje kako da to urade ili im je vrlo neprijatno da o ovome govore. Zbog toga seksualna edukacija u školi može da bude korisna dopuna onome što deca saznaju u roditeljskom domu. A pomenuti ‘lav’ zasigurno ‘ne spava’ – mladi ljudi imaju seksualne porive i osećanja, interesovanja i dileme. Ako se to negira, postoji rizik od loših posledica. Nasuprot tome, seksualna edukacija mladima nudi zaštitu tako što im pomaže da se ponašaju odgovorno, umesto impulsivno i bez razmišljanja.
Istraživanja koja su se bavila ovom temom pokazala su da edukacija o kontracepciji ne promoviše seksualnu aktivnost među tinejdžerima, kao i da pružanje tačnih i pravovremenih informacija smanjuje rizik od polno prenosivih infekcija i neželjenih trudnoća. Istraživanja su takođe dokazala da svako podrivanje poverenja u kontraceptivna sredstva ugrožava zdravlje i živote mladih ljudi.
KAKVO OBRAZOVANJE JE NAMA POTREBNO?
Iskustva iz zemalja koje se seksualnom edukacijom bave decenijama, korisna su i inspirativna. Međutim, uspešan model iz druge zemlje ne može se jednostavno preuzeti i primeniti u našem okruženju. Potrebno je prethodno ispitati mišljenja i stavove mladih ljudi, ali i njihovih roditelja, nastavnika i profesora o tome kakva edukacija im je potrebna, u kom obliku, ko treba da je pruži (škola ili akteri izvan škole), koliko treba da traje i šta treba da budu ciljevi takve edukacije.
Tek tada se može pristupiti izradi plana i programa, te edukaciji edukatora koji bi na sistematičan i temeljan način obrazovali mlade naraštaje. Neophodno je ovoj temi pristupiti sveobuhvatno, biti otvoren prema činjenicama (izbeći moralističke i dogmatske stavove, razotkriti predrasude i zablude), prihvatiti seksualnost mladih ljudi i aktivno uključiti mlade u razgovore o ovim temama.
ULOGA RODITELJA
Zadatak roditelja je da detetu pruži ljubav i brigu, i da ga nauči normama i ograničenjima koje društvo postavlja. Sa druge strane, sastavni deo odrastanja je osamostaljenje i postizanje nezavisnosti od roditelja. Ljubav i seksualnost su jedan od glavnih puteva ‘oslobađanja’ mlade osobe. Roditelji se zato nalaze u protivrečnoj situaciji kada treba da istovremeno budu i odgovorni roditelji (koji postavljaju moralna načela), i da se raduju sve većoj nezavisnosti svog deteta – adolescenta.
Čak i najbolji, najmudriji i najstrpljiviji roditelji moraju da se suoče sa odbacivanjem od strane svog deteta. Roditeljska uloga, međutim, podrazumeva da prihvatite da vas dete odbacuje i ponekad čak i ne podnosi, kao i to da ne treba da se mešate u privatne stvari svog deteta. Postoji jedna prirodna granica između roditelja i dece koja ne dozvoljava razmenu previše intimnih informacija između njih. Sama uloga roditelja i uloga deteta stvara jaz i prepreku za intimne razgovore, tako da je češći slučaj da se adolescenti poveravaju prijateljima, rođacima i drugim osobama pre nego roditeljima.
Uloga roditelja u seksualnoj edukaciji adolescenata je ograničena i ne bi je trebalo nametati. Primarna porodica treba da bude mesto gde će adolescent steći neka znanja i dobiti tačne informacije, ali to nije samo po sebi dovoljno. Roditelji stvaraju osnovu na taj način što svojim načinom ponašanja deci daju primer kako izgleda lična veza, ali je mladima potrebna i dodatna podrška.
ULOGA PRIJATELJA
Prijatelji su za mlade ljude važan izvor informacija o seksualnosti, ljubavi i vezama. Osim toga, prijatelji su podrška u trenucima tugovanja zbog prekida veze, ponekad su posrednici u ličnim vezama ili izvor informacija, ukoliko su i sami imali neka iskustva o kojima žele da razgovaraju. Sve su ovo važne uloge i ne treba ih potcenjivati. Međutim, prijatelji mogu da budu – i često jesu – izvor i pogrešnih informacija, nesporazuma, predrasuda… zasnovanih na iskustvima drugih, iskusijih, o čemu su i sami slušali preterivanja zasnovana na preuveličanim seksualnim iskustavima i manjku samopoštovanja.
ULOGA NASTAVNIKA
Osnovni cilj odraslih, u ulozi nastavnika, koji mlade informišu i edukuju o pitanjima reproduktivnog zdravlja jeste sprečavanje neželjenih posledica – trudnoća i polno prenosivih infekcija. Ovo jesu važni ciljevi u seksualnoj edukaciji. Ali ovako postavljeni ciljevi mogu učiniti da edukacija postane usmerena samo na probleme, i da se u njoj mladi ne prepoznaju. Ako se to desi, mladi neće slušati poruke koje im šaljemo jer će u sebi misliti da to ionako nije za njih. Tim mladim ljudima se pitanja vezana za zaljubljenost, lične veze i ljubav mogu činiti mnogo važnija i bliža.
Seksualna edukacija je samo ‘tupi instrument’ ako se koristi isključivo na osnovu namera i ciljeva odraslih. Svet adolescenata je svet skrivenih iskustava, traganja za identitetom, čežnje za ljubavlju i osećanjem voljenosti, svet snova, sanjarenja i visokih očekivanja. U takvom okruženju se dešava odrastanje. Cilj seksualne edukacije je da, koliko god je to moguće, omogući dijalog sa svetom u kojem žive adolescenti.
PROMOCIJA ZDRAVLJA
Promocija zdravlja znači zalaganje za zdrave životne navike i ponašanja, i izbegavanje lošeg i po zdravlje rizičnog ponašanja. Na primer, u rizična ponašanja u oblasti reproduktivnog zdravlja spada nezaštićen seksualni odnos, nepoštovanje osoba suprotnog pola, seksualno nasilje i drugo. Ponašanja koja promovišemo su upotreba kondoma, apstinencija, upotreba kontraceptivnih sredstava, poštovanje osoba suprotnog pola, javljanje lekaru na kontrolne preglede, testiranje na polno prenosive infekcije i dr.
Na promenu ponašanja od lošeg ka dobrom pokušavamo da utičemo na razne načine:
- Zastrašivanjem: (‘Ako ne koristiš kondom, može doći do trudnoće ili neke infekcije’)
- Savetovanjem (‘Trebalo bi da obavezno koristite kontracepcijska sredstva’)
- Apelovanjem na moralne autoritete (‘Ugledaj se na …, on/ona to nikada ne bi uradili’)
- Ohrabrivanjem (‘Odlično, i treba da uvek imaš kondome sa sobom u torbi’)
- ‘Podmićivanjem’, poklonima, nagradama (npr. besplatni kondomi, besplatno testiranje)
- Socijalnim uključenjem / isključenjem (npr. ako si sklon nasilju, društvo te izbegava)
- Zakonima (neke su stvari zakonom zabranjene), itd.
Međutim, da li svi ovi načini funkcionišu i da li dovode do promena u ponašanju?
Povećanje nivoa znanja, čime se bave brojni projekti kroz informisanje, deljenje štampanih materijala, edukaciju i savetodavne usluge mogu da vode ka promeni stavova pojedinca prema određenoj temi. Promena stavova vodi i izmenama u uobičajenoj praksi i ponašanju, ali ne obavezno.
Povećanje nivoa znanja ne menja uvek rizično ponašanje. Na ponašanje utiču brojni faktori – osobine ličnosti, stečeno znanje i iskustvo, društvene i lične norme, način na koji se posmatraju rizici i dobrobiti od datog ponašanja, osećanja, uticaj vršnjačke grupe i okoline uopšte, i dr.
Na promenu ponašanja uglavnom utiču sledeći faktori:
- Percepcija ugroženosti: Da li sam ja zaista u riziku da dobijem neku infekciju ili da budem žrtva nasilja ili da ja (odnosno moja partnerka) ostanem u drugom stanju? Da li se to meni uopšte može desiti, pošto se obično dešava ‘nekom drugom’?…
- Norme vršnjačke grupe: Moji drugovi smatraju da samo slabići koriste kondome…
- Uverenja o vrednosti prevencije: Čula sam da možeš ostati trudna čak i kada piješ tablete za kontracepciju; kondomi nisu efukasni u sprečavanju infekcije HIV-om…
- Shvatanje visokorizičnog ponašanja: Samo su homoseksualci i prostitutke u riziku od HIV-a; Imam stalnu devojku i nezaštićen seks nije rizičan po mene; Imala sam samo tri seksualna partnera, pa nisam pod rizikom…
KAKO DO PROMENE?
Da bi promenila ponašanje, osoba mora verovati:
- da je lično u riziku
- da će joj promena u ponašanju doneti korist koja je za tu osobu značajna
- da će društvene norme podržati njene aktivnosti u svakoj fazi promene ponašanja
- da poseduje veštine i resurse potrebne za promene
U početku osoba nije svesna problema sa kojim je suočena, odnosno zbog drugačije percepije rizika osoba smatra da nije pod rizikom. Aktivnostima na povećanju svesti o problemu i o riziku dolazi do promene – osoba postaje svesna problema i zabrinuta da je određeno ponašanje stavlja u rizik.
Zatim osoba stiče znanje o problemu kroz informisanje, edukaciju, savetovanje, motivaciju; postaje motivisana da deluje na osnovu percipiranih rizika i dobrobiti, i spremna je na akciju kroz stečene veštine (izgradnja kapaciteta).
Naposletku, osoba konačno proba novo ponašanje, procenjuje efikasnost ovog pokušaja i zadržava promenjeno ponašanje kao svoje uobičajeno ponašanje. Ovo se postiže kroz podršku, savetovanje i ponovno ohrabrivanje.
NSHC - Novosadski humanitarni centar
Pozovite nas
Gde smo
Arse Teodorovića 3
21000 Novi Sad