Svako društvo postavlja određene norme (očekivanja, pravila i običaje) u svakoj oblasti, pa tako i kada je u pitanju seksualnost. Društveno prihvatljivi okviri u kojima je “dozvoljeno” razgovarati na temu seksualnosti su, na primer, tema braka, rasprava o natalitetu ili edukacija o prevenciji HIV-a. Istovremeno postoje teme o kojima se manje govori ili se uopšte ne govori – to su „zabranjene” teme ili „tajne mora”. Duboko ispod površine društvenih normi nalazi se ono što ljudi zapravo rade, a što se ne uklapa uvek u društveno prihvatljivo ponašanje ili teme.
Zadatak seksualnog obrazovanja jeste da pronađe odgovarajuće reči i postavi ih između nivoa idealizovanih normi i nivoa praktičnog ponašanja ljudi. Pošto su ove teme osetljive i o njima se ne govori, prate ih brojne zablude, predrasude, brige, pitanja i nedoumice. Informisanje i razotkrivanje zabluda može da doprinese pravilnom formiranju stavova o ovim temama i izbegavanju rizičnog ponašanja.

SEKSUALNI ČIN

Centralna komponenta ljudske seksualnosti je polni odnos, intimni odnos ili seksualni čin.

Većina nerazumevanja između partnera se vrti oko polnog odnosa i intimnog seksualnog ponašanja. Polni odnos je jedan od glavnih izvora tajni i tišine. Danas, međutim, rizik od HIV-a i drugih polno prenosivih infekcija čine neophodnom otvorenu diskusiju o ovoj temi, pa više nije moguće čuvati tajnost i diskreciju koja je okružuje.

Pod pojmom ‘seksualni čin’ obično se podrazumeva heteroseksualni polni odnos (između ljudi različitog pola), ali može da se odigra i između dvoje ljudi istog pola. Seksualni čin se može podeliti na penetrativni i nepenetrativni. Izraz “penetracija” (prodiranje) se odnosi na stavljanje penisa u vaginu ili drugu telesnu šupljinu, pa penetrativni seksualni čin može biti vaginalni, analni i oralni seks.

Nepenetrativni seksualni čin uključuje dodirivanje genitalija, drugih osetljivih delova tela i slično, i bezbedniji je od penetrativnog seksa. Sa druge strane, nepenetrativni seks može voditi prema i završiti se penetrativnim seksom.

TRUDNOĆA I ABORTUS

Da bi nastala trudnoća, najpre se dešava začeće – spajanje spermatozoida sa jajnom ćelijom. Do začeća dolazi najčešće u jajovodu i oplođeno jajašce nastavlja svoj put do materice,  u čiju sluznicu se ono usadi. Usađivanje se dešava nekoliko dana posle začeća i u najvećem broju u unutrašnjosti materice. Sa usađivanjem počinje i trudnoća. Ukoliko se jajašce usadi na nekom drugom mestu – u jajovodu, na primer – takva trudnoća se zove vanmaterična trudnoća koja, ako se ne otkrije na vreme, može da ugrozi zdravlje žene.

U normalnoj trudnoći usađeno oplođeno jajašce dalje raste i nastaje embrion koji se intenzivno razvija u prvih 12 nedelja trudnoće, kada se formiraju svi organi i tkiva. Krajem trećeg meseca ovaj se proces završava, a embrion se u daljem toku trudnoće naziva plod ili fetus. Krajem trećeg meseca trudnoće stvara se i posteljica (lat. placenta), organ preko kojeg se fetus kroz pupčanu vrpcu hrani i snabdeva kiseonikom. Osim što ima ulogu u ishrani, posteljica je važna i u zaštiti ploda od nekih infekcija i za stvaranje hormona koji održavaju trudnoću. Posteljica zapravo ima ulogu pluća, bubrega, probavnog trakta i žlezda sa unutrašnjim lučenjem ploda. Pri kraju trećeg meseca plod je dugačak 9 cm, a težak oko 20g. Na kraju petog meseca trudnoće plod je dugačak 25cm a težak oko 250g. Pri kraju sedmog meseca već je dugačak 35cm i težak oko 1100g, da bi pred kraj trudnoće plod imao sve osobine donesenog novorođenčeta.

Trudnoća prosečno traje 9 meseci ili 280 dana. Trudnoća se može završiti porođajem, spontanim pobačajem ili namernim prekidom trudnoće. Sam porođaj može biti prevremeni, na vreme i kasni porođaj, a u skladu sa tim novorođenče je nedoneseno (ako se rodi pre vremena), doneseno (ako je rođeno ‘u terminu’) i preneseno (ako je rođeno posle termina za porođaj).

Pobačajem se smatra završetak trudnoće u vreme kada plod nije sposoban za život izvan materice. Izrazom ‘pobačaj’ obično se opisuje spontani prekid trudnoće, odnosno prekid koji nije izazvan nekim spoljnim uzrokom. Spontani pobačaji su česta pojava, ali ne znače da sledeća trudnoća neće biti uspešna i proći bez problema.

Pod pojmom ‘abortus‘ obično se podrazumeva namerni prekid rane trudnoće. U našoj zemlji je abortus do 10. nedelje trudnoće zakonom dozvoljen na zahtev žene i izvodi se u zdravstvenim ustanovama (državnim i privatnim). Ako je trudnoća starija od 10 nedelja i postoji namera trudnice da je prekine, ona podnosi zahtev, a odobrenje daje komisija koja razmatra razloge i rizike samog zahvata; ako su razlozi opravdani, a rizici od zahvata minimalni, obično odobrava zahtev. Iako je najbolje da do abortusa uopšte ne dođe sprečavanjem neplanirane trudnoće, sam abortus mora da bude dostupan (dozvoljen, omogućen) i za žene bezbedan (izveden od strane stručne osobe – lekara ginekologa, i u adekvatnim uslovima). Zabrana abortusa ne dovodi do smanjenja broja abortusa, već samo do povećanja oboljevanja i smrtnih ishoda povezanih sa kriminalnim abortusom (onim koje izvodi nestručno lice ili se izvodi u neadekvatnim uslovima, ili se dešava i jedno i drugo). Saznajte više o abortusu OVDE.

KONTRACEPCIJA

Da bi došlo do trudnoće, potrebna su tri faktora: jajna ćelija, spermatozoidi i sredina u kojoj plod može da raste. Sprečavanje neplanirane trudnoće podrazumeva sprečavanje kombinacije ovih faktora. Sredstva koja sprečavaju da spermatozoidi dođu do jajne ćelije zovu se barijernim kontraceptivima. Sredstva koja sprečavaju da dođe do ovulacije (oslobađanja jajne ćelije iz jajnika) nazivaju se hormonska sredstva. Sredstva koja sredinu za razvoj ploda (u unutrašnjosti materice) čine nepovoljnom, zovu se intrauterini ulošci. Više o kontracepciji pročitajte OVDE.

I muškarac i žena bi trebalo da se pobrinu da ne dođe do neplanirane trudnoće, ali i da zajednički snose posledice ukoliko do trudnoće dođe.

KONDOM

Kondom je napravljen od vrlo tanke, ali vrlo jake lateks gume. Postoje i kondomi koji nisu od lateksa (neke osobe su alergične na lateks), ali su skuplji od običnih kondoma. Dodatnu zaštitu od neželjene trudnoće pruža i tanak sloj spermicidnog sredstva (koje ubija sprematozoide) kojim je kondom premazan. Kondom se koristi jednokratno i treba ga zameniti novim ako se ošteti ili spadne u toku polnog odnosa. Ne treba istovremeno koristiti dva kondoma.

Kondom se navlači do baze penisa pre početka polnog odnosa; posle ejakulacije kondom treba izvaditi iz vagine pre nego što oslabi erekcija, a ukloniti nakon što se penis udalji od vagine i anogenitalne regije. Kvalitetan, pravilno čuvan i pravilno korišćen kondom jedno je od pouzdanih sredstava zaštite od neplanirane trudnoće i polno prenosivih infekcija. Više o kondomu i drugim kontraceptivnim sredstvima možete naći OVDE.

SIGURNIJI SEKS

Sigurniji seks se sastoji od više komponenti, u koje spadaju: apstinencija (uzdržavanje od seksualnog odnosa), intimni kontakti bez penetrativnog seksualnog odnosa (dodirivanje intimnih delova tela), masturbacija (onanija ili samozadovoljvanje – seksualno nadraživanje sopstvenih polnih organa), korišćenje kondoma i moderne kontracepcije.

Lako je praktikovati sigurniji seks. To je takođe lični izbor svake osobe koji mora da se poštuje.

SEKSUALNO NASILJE

I muškarci i žene mogu da budu zlostavljači. Zlostavljanje koje čine muškarci poznatije je u društvu u odnosu na zlostavljanje koje čine žene. U patrijarhalnom društvu, usled rodnih uloga, osoba muškog pola se često ne smatra žrtvom. Zbog toga je još važnije da se obrati pažnja na zlostavljanje dečaka i mladića čiji su počinioci i muškarci i žene.

Pedofilija je oblik seksualnog zlostavljanja dece, a javlja se kao uzbuđenje kroz seksualne kontakte sa decom. U našem zakonu je „obljuba s detetom ili nemoćnim licem“ krivično delo u kojem su žrtve deca mlađa od 14 godina ili osobe koje nisu sposobne da pruže otpor (zbog duševnog oboljenja, nemoći ili drugog stanja).

Incest je seksualna veza između dvoje ljudi unutar iste porodice (otac i ćerka, maćeha i posvojeni sin, ujak i bratanica i dr.).

Uključivanje adolescenata u prostituciju (seksualni odnosi za novac ili druge usluge) jeste oblik seksualnog zlostavljanja i iskorištavanja. To se dešava često u formi trgovine ljudima, jedne vrste savremenog ropstva od kojeg kriminalci stiču ogroman profit. Žrtve trgovine ljudima mogu biti žene, deca i muškarci prisiljeni, prevareni ili navedeni na prostituciju, kao i bilo koju drugu formu rada ili usluga. Zajednički faktori u svim situacijama su elementi sile, prevare i prinude, koje se vrlo perfidno, a često i suptilno, koriste zarad kontrolisanja ljudi. (Saznajte više na sajtu NVO Atina, organizacije protiv trgovine ljudima:  http://www.atina.org.rs/)

Seksualno uznemiravanje se javlja u mnogo oblika, u koje spada ponavljano izazivanje ili dovođenje u neprijatnost drugih osoba, na primer, nepriličnim dodirivanjem ili štipanjem, gestovima, telefonskim pozivima, slanjem neželjenih poruka i fotografija, traženjem seksualnih usluga od strane pretpostavljenog na poslu ili od strane nastavnika ili profesora u školi.

I ovaj oblik nasilja dovodi do smanjenja samopoštovanja žrtve i u nekim slučajevima može voditi u zlostavljanje. Nepoštovanje druge osobe degradira ljubav i osećanja vezana za seksualnost, što stvara osnovu za rizično ponašanje.

Izlaganje druge osobe pornografiji takođe je oblik seksualnog uzmeniravanja. Posebno krivično delo je „obljuba zloupotrebom položaja“, kada nije bitno da li je postojao pristanak osobe ili ne, već da je do seksualnog kontakta došlo između osobe u nadređenom položaju (nastavnika, vaspitača, staraoca, usvojioca, roditelja, očuha, maćehe) i maloletne osobe starije od 14 godina koja mu (joj) je poverena radi učenja, vaspitavanja, staranja ili nege. Zatvorske kazne su od tri meseca do 18 godina.

Po Zakonu o radu, ”svako verbalno, neverbalno ili fizičko ponašanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica koje traži zaposlenje, kao i zaposlenog, u sferi polnog života, a koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje” smatra se oblikom seksualnog uznemiravanja za koje su propisane novčane kazne.

Nedozvoljene polne radnje su pokušaj silovanja, neželjeni dodiri, poljupci, grljenje… sve što nije silovanje (u smislu da nije došlo do penetracije), a uključuje seksualni kontakt do kojeg je došlo silom, pretnjom ili ucenom. Kazna za ovo krivično delo je novčana ili zatvorska kazna do tri, odnosno do 15 godina.

Silovanje je prisilan polni čin nad ženom ili muškarcem; silovanjem se smatra seksualni čin za koji ne postoji dobrovoljni pristanak jednog od partnera, ukoliko se pri tom primeni sila, pretnja ili ucena. Po našem zakonu, prinuda na polni čin (bilo da je vaginalni, oralni ili analni, penisom ili nekim predmetom) predstavlja krivično delo za koje je predviđena kazna od dve do 18 godina zatvora.

Šta učiniti ako se silovanje dogodi tebi:

• pozovi policiju
• idi na sigurno mesto i pozovi osobu od poverenja
• sačuvaj odeću, ne tuširaj se
• ne diraj ništa u prostoriji u kojoj se sve dogodilo
• obavi lekarski pregled zbog povreda i nalaza potrebnih za sudski dokaz

Šta učiniti ako se silovanje dogodi drugome:

• uveri žrtvu da napad nije njena (njegova) greška
• ne ponašaj se previše zaštitnički, ali pruži toplinu, pomoć i osećaj sigurnosti
• dozvoli žrtvi da ti priča, ili da ti ne priča (ako ne želi) o onome što se desilo
• ne prenosi drugima ono što vidiš i čuješ
• predloži da se obratite stručnim službama (lekar, policija) za dalju pomoć

Žrtvi silovanja je potrebna zaštita policije i nega od strane zdravstvenog osoblja. Odmor, toplina i ljubaznost su tri ključne reči u neposrednom zbrinjavanju žrtve. Za nju je važno da što pre povrati osećanje da ima kontrolu nad vlastitim životom i da sama može da donosi odluke.

PORNOGRAFIJA

Za mnoge mlade ljude, u nedostatku boljeg izvora informacija, upravo je pornografija sadržaj koji pretražuju u potrazi za odgovorima na svoja pitanja o seksualnosti. Istovremeno, pornografija nudi mnoge pogrešne informacije i predstave. Žene su u pornografiji često prikazane kao podređene i tretirane na loš način, a slika o odnosu muškarca i žene je nerealna i stereotipna.

Važno je da mladi znaju da je pornografija preuveličan prikaz ljudske seksualnosti, sa mnogo mesta za pogrešne zaključke. U stvarnom životu, seksualnost bi trebalo da bude akt zajedništva, poštovanja i međusobnih osećanja, što uopšte nije slučaj u pornografiji. Međutim, interesovanje odraslih ljudi za pornografiju treba tretirati kao privatnu stvar i poštovati kao lični izbor.

Pornografija obično nije društveno prihvaćena i u nekim zemljama je ilegalna. Često postoje jasna ograničenja u vezi sa tim na koji način, kome, kada i gde se mogu prodavati ili prikazivati pornografski časopisi i filmovi. Era interneta je, međutim, dovela do toga da su pornografski sadržaji lako dostupni bilo kome sa pristupom internetu, u bilo koje doba.

SEKSUALNE ORIJENTACIJE

”Seksualna orijentacija  je kontinuiran doživljaj emocionalne, romantične, seksualne privlačnosti koju osećamo prema drugim osobama. U zavisnosti od toga kog pola su ti drugi, da li su istog, suprotnog ili oba pola, govorimo o homo, hetero ili biseksualnoj orijentaciji. Važno je istaći da su svi ovi varijeteti seksualne orijentacije legitimni i normalni, i da je ono po čemu se pre svega razlikuju zapravo učestalost sa kojom se sreću u opštoj populaciji u kojoj je heteroseksualna orijentacija većinska. (…) Seksualna orijentacija i seksualni identitet su vrlo važan deo ličnog identiteta osobe. Ličnost se kao jedinstven sklop osobina, koji određuje za pojedinca karakterističan način ponašanja, postepeno formira tokom života u jednoj stalnoj dinamičnoj interakciji između organizma i sredine. Isto tako se seksualni identitet i seksualna orijentacija postepeno formiraju tokom života i mladi ih postepeno osvešćuju, odnosno formulišu i integrišu u doživljaj svog ličnog identiteta najčešće od početka pa do završetka, uslovno rečeno, perioda adolescencije.” – M. Vuković, www.labris.org.rs

Heteroseksualnost je seksualna privlačnost između dvoje ljudi različitog pola.

Homoseksualnost je unutrašnje uverenje koje daje osobi sposobnost da voli osobu istog pola. Homoseksualni muškarci se obično nazivaju homoseksualcima, a žene lezbejkama.

Biseksualnost je seksualna privlačnost prema osobama istog i suprotnog pola.

HOMOSEKSUALNOST

Homoseksualnost podrazumeva osećanje privlačnosti prema osobama istog pola, bilo da su u pitanju žene ili muškarci. Homoseksualnost nije povezana samo sa seksualnim osećanjima, već je pre pitanje identiteta osobe.

Svi muškarci koji imaju seksualne odnose sa muškarcima nisu obavezno i homoseksualci. To se može dogoditi zbog lične privlačnosti, društvenih običaja, života u zajednici u kojoj nema žena… Homoseksualna osećanja, međutim, nisu stvar izbora. Homoseksualni identitet se ne stiče i ne ‘uči’ tokom rasta i vaspitanja, niti nastaje kao posledica zlostavljanja. Homoseksualnost postoji kao unutrašnje uverenje koje osobi daje sposobnost da voli drugu osobu istog pola. Nikakvi zakoni ni norme ne mogu sprečiti ovo iskustvo vlastitog identiteta, ako ono postoji.

Homoseksualnost nije bolest ni dekadentno ponašanje koje je ‘došlo’ iz zapadnog  sveta. Homoseksualnost bi trebalo poštovati kao deo osobe i njene jedinstvene individualnosti.

Homofobija je netolerancija prema homoseksualcima, uobičajena u većini društava. Zasnovana je na iracionalnom strahu, predrasudama i neznanju koji može da vodi u nasilje prema homoseksualcima.

POLNO PRENOSIVE INFEKCIJE

Polno prenosive infekcije se prenose sa jedne osobe na drugu preko intimnog kontakta i polnog odnosa. Polni odnos nije jedini način da se neko zarazi: za neke infekcije, kao što su herpes ili genitalne bradavice, dovoljan je i samo kontakt obolele sa zdravom kožom. Takođe se mogu preneti i oralnim i analnim polnim odnosom. Lakom širenju polno prenosivih infekcija doprinosi i to što osobe koji ih imaju ponekad nisu ni svesne da su zaražene. Oni mogu da zaraze i svog partnera / partnerku, a da nisu ni svesni da su to učinili.

Polno prenosive infekcije su veoma rasporostranjene među mladima.  Povećan rizik od zaraze postoji ako se rano počne sa seksualnim aktivnostima, ako osoba ima puno partnera, i ako praktikuje nezaštićen polni odnos (bez kondoma).

Kao i kod drugih infekcija, prevencija (sprečavanje) je glavni način njihovog suzbijanja. Mnogo je lakše sprečiti ove infekcije, nego ih lečiti. Način da se osoba sasvim zaštiti od polno prenosivih infekcija je apstinencija (uzdržavanje) od bilo koje vrste seksualnog kontakta, ali visoku zaštitu pruža i pravilna upotreba kondoma prilikom svakog polnog odnosa.

Polne infekcije mogu biti bakterijske i virusne, a takođe postoje i one koje uzrokuju paraziti i vaši. Od uzročnika zavisi kako se infekcija prenosi, kako se leči i da li za nju postoji terapija, te kakve sve rizike po zdravlje predstavlja. U polno prenosive infekcije spadaju: gonoreja, sifilis, infekcija hlamidijom, genitalni herpes, genitalne bradavice, stidna vašljivost, trihomonijaza, hepatitisi B i C, i HIV infekcija.